Црна Гора је величанствене природе, душу дала за путописца. Љубомир П. Ненадовића није описивао Црну Гору већ Црногорце, давши им душу. Од часа кад је од Ђура Церовића чуо: „Није то по овим мртвим стијенама, него по српском имену и језику, ми смо сви браћа, земљаци, ма ђе живљели.” Сваки Црногорац био му је друг, кад се на Цетињу сваки Србин намерник дочекивао раширених руку и пословичним поздравом: „Правом Србину сваки је Србин мио.”
„Путници који пишу своја путовања обично највише говоре ο себи.” - записао је Љуба Ненадовић, који је понајмање писао ο себи, а у овом спису је највише писао ο Црногорцима као ο најлепшем и најчаснијем српском соју и не помишљајући да ће се икада неки потомци истих одрицати и части, само да не буду Црногорци који су и Срби.
Боравећи у Црној Гори и описујући Црногорце у часно ратно време 1878. године, Љуба Ненадовић је издигао Црну Гору, у Пијемонт српства. Нема ни лепшег ни дирљивијег описа Црногораца до данашњег дана. Данашњи догађаји не би требали да умање Ненадовићеву апотеозу. Надајмо се да она неће постати носталгија са обе стране.

формат: 21 цм, страна: 267, ИСБН: 86-7558-383-4, Издавач: Чигоја