Носити нес̌то, неки терет, то је сус̌тина свих послова. Тај терет, полако, носити, стиц́и ц́у, нема заустављања, могу, тај терет, полако, носити, могу, носити, тај терет, стиц́и ц́у, носити, полако... То је песма свих послова.

Призори и атмосфера које нам преноси Срђан Ваљаревић у свом Зимском дневнику као да долазе из неког давнопрошлог времена. Ови луцидни и духовити дневнички утисци буде успомене које би се могле назвати носталгичним да данас, тридесет година касније, не призивају оно туробно и депресивно доба изолације, када је све почело да се срозава, обезвређује и деградира: и називи градова и улица, и јунаци из детињства, и границе рођене земље, и нормалан доживљај света. Али иако су те зиме деведесетих биле зиме под санкцијама, у оскудици и безнађу – ипак се живело, смејало, играло и радило као да се у суседству, у дојучерашњој домовини, нису већ увелико ковитлали ветрови рата...

Зимски дневник је постао култна књига аутентичне српске прозе с краја XX века, утолико пре што је писац на привлачан, препознатљив и духовит начин оживео и град и период који су били, у време када се радња одвија, све друго само не привлачни. Притом, овај роман није сачињен само од пишчевих дневничких записа и интервјуа са својим савременицима који су осликали дух града у једном невеселом тренутку него и од уметничких фотографија Весне Павловић, које причају своју причу и складно обогаћују Ваљаревићев неодољив урбани наратив.

Формат: 13x20 цм
Број страна: 160
Писмо: Латиница
Повез: Тврд