Нема племенитије ствари него кад човеку омогућиш да забележи себе.

Док је радио као професионални новинар, Мирослав Антић је у новосадском Дневнику писао колумну „Обично петком“, у којој је доносио репортаже, анегдотска размишљања, приказе, сведочанства и опаске. Али не треба тражити у тим текстовима прозаичан новинарски опис или пуко преношење информација – Антић и у новинском тексту увек има зрно поетске побуне и лирски коментар.

У лепоти ових текстова треба тражити пре свега истину да у нашем трајању наилазимо на разна питања, а песник у улози новинара на њих увек има одговор: неочекиван, нужан, непобитан...

„’Обично петком’ био је мој покушај да са мало туге и осмеха имитирам Чехова. Ја сам друкчији темперамент, па то није ни налик на њега, мада бих био поносан да јесте... Мислим да сам у новинарству створио нешто између информације и књижевности – некакав хибрид који је потребан читаоцима, који смо ми звали фељтонистика. Новине су, из дана у дан, пуне вести, информација, а човеку је то мало. Воли да прочита текст који не припада шеми, личи на живот. То сам нашао.“
– Мирослав Антић

Формат: 13x20 цм
Број страна: 176
Писмо: Ћирилица
Повез: Тврд