Која глупа тема, не знам заправо како смо вечеру завршили баш на тој теми, можда због наших година – све четверо смо одавно у пензији – или због тога јер се разговор водио око болести, што јест, признајем, помало дегутантно док једеш с теком и уз то пијеш добро вино, некако није пристојно, застаје ти залогај у грлу, а вино постаје киселкасто.


На вечери с пријатељима тема тестамента упадне међу тањире и чаше – и сви се праве да им није непријатно. У кафани испод брда старији пар се свађа због ситнице: она би кући пре мрака, њега вино још држи за столом, али у тишини између изговорених речи одјекује сав терет заједничког живота и пропуштених прилика. У болничкој соби мајка држи своју ћерку за руку, присећајући се времена када је могла све, а сада може само да буде присутна.

На Балкану, где се свакодневно суочавамо с нечим што је можда горе и од сукоба – с прећуткивањем – где се речи често гутају због стида, страха или туђих очекивања, Славенка Дракулић проговара о ономе што нас истовремено плаши и спаја: о губицима које не признајемо, љубави која је прошла, о непроживљеном, несигурности, суочавању с властитом смртношћу, о последњем тренутку блискости и о усамљености. Њене приче, суптилне и дубоко проницљиве, истовремено нас подстичу да се суочимо с оним што прећуткујемо и можда кријемо чак и од самих себе.

„Ова феноменална књига не говори о старости, болести и болним темама од којих сви бјежимо док нас не зграбе за врат. Славенка прича приче о тешким ситуацијама у нашим животима о којима не говоримо јер мислимо да су само наше. Потискивање нас чини осамљенима. Ово је књига за све нас осамљене и несретне. Прочитајте је. Лијечи.“
– Ведрана Рудан

Формат: 13x20 цм
Број страна: 168
Писмо: Латиница
Повез: Мек