Октобар је 1991, пред залазак сунца... Крв његова увирала је у камењар и каналима које само смрт предосећа и проналази, пробијала се, румена и сланкаста, брза и невидљива, испод личких, далматинских и крајишких планина, испод висоравни Кордуна, брже од муње стигла до Вуковара, па севнула пут Конавала и Дубровника, одатле се вијугавим покретима змије успела ка Херцеговини, од Мостара, уз Неретву, савила се око Сарајева, исписивала кругове и осмице читавом Босном, па тунелима испод Сребренице, Братунца, Вишеграда и Фоче потекла према Метохији и Косову, а одатле, набрекла од многих притока, обрела се у селу Текериш, и то у истом оном трену када је млади регрут погинуо, а крв шикнула из његових рана. Та крв, као утвара, као страшно неко привиђење и предсказање, канула је из сисе краве коју је музла војникова мајка. Ковиљка је вриснула: „Драгоје, сине, куку мени, куку нама свима!“

Смрти и патње толиких људи и породица памтио сам апстрактно, као бројке, а и оне су прекривене заборавом или су постале играчке и за убице и за жртве. Убице умањују или поричу своје, а умножавају злочине других, а чине то и они што лелечу над мртвима.


„Искусни романсијер, Драшковић показује да 'правила' добре приче за њега нису тајна, али се истовремено не одриче романсијерског даха и замаха, па се тек у целини прочитана његова нова књига отвара као роман о животу и смрти Југославије у животима и смртима њених грађана.“ Љиљана Шоп

Формат: 13x20 цм
Број страна: 200
Писмо: Латиница
Повез: Мек