Вештину грађења ситуација на самом рубу стварног и нестварног Снежана Алтман је наговестила већ у свом претходном роману Боја труле вишње. У роману Игра пуног Месеца ауторка иде корак даље: неколико судбина и више ситуација преплићу се и сустижу на необичан начин у простору и времену. Готово сви ликови романа у потрази су за идентитетом, мучени слутњама да је необјашњиви тренутак, интервенција непојмног – управо та симболична "игра Месеца" - изукрштала и испреплела њихове животне путање у чворове које је тешко размрсити. На тим стазама што се непрестано рачвају и укрштају, као „кључ” се јавља љубав: судбинска, необјашњива, потиснута или само у сновима до краја могућа. Љубав као узрок и последица, смисао и безумље, почетак и крај свих романескних збивања. Да би све то било књижевно могуће потребан је "пролаз", некакав процеп у времену и магична тачка у простору. Ауторка је ту тачку, нимало случајно, сместила близу знамените Кремне.
Срба Игњатовић

Ретке су књиге које и у начитаном читачу буде порив да их не прочита у даху, него да прави застоје да би угођај читања дуже трајао. Таква је књига Игра пуног Месеца Снежане Алтман, њен други роман, а и при читању првог Боја труле вишње имао сам сличан, али не истоветан доживљај. Шта ми знамо о нама и ко смо ми у овом свету, да ли је све у нашим животима, привременом боравку у пројектованом телу, унапред предодређено и можемо ли утицати на облик коначног животописа, питања су која ауторка поставља и у овом роману. Судбинко, кармичко, непредвидиво, унапред одређено, у основи је међуодноса јунака романа Игра пуног Месеца и то је битан разлог што сам се споменуо првог романа Алтманове и да сам без стрепње чекао следећу њену књигу која ме уверила да смо уласком Снежане Алтман, на велика врата, у свет српске прозе, добили писца који ни на кога не личи, самосвојног, врло даровитог, без страха пред великим темама и без зазора пре необјашњивим.
Перо Зубац

175 страна, 21 цм, латиница